Обележен Дан словенске писмености и 30 година Србистике

 Галеријa

Департман за српски језик и Департман за српску и компаративну књижевност пригодним програмом обележили су Дан словенске писмености и тридесет година проучавања српске филологије на Филозофском факултету у Нишу. 

Програм су заједно са студентима припремили наставници и сарадници са ових департмана. На значај рада Ћирила и Методија, као и на постигнуте резултате групе за Србистику подсетили су у својим говорима деканица Наталија Јованвић и професори Драгиша Бојовић и Јордана Марковић, која је радила као асистент на тада новооснованој групи за српскохрватски језик и јужнословенске књижевности, те је данас професор са најдужим стажом. 

Она је истакла да су током три деценије студије Србистике завршили угледни професори, који данас предају и на светским универзитетима, лектори, новинари, менаџери и да су они, заправо, најзаслужнији за богату традицију, углед и успех овог програма.

На свеченај академији плакета је уручена професору Недељку Богдановићу који се, заједно са Мирољубом Стојановићем сматра најзаслужнијим за покретање ове студијске групе. Плакета је постхумно додељена и професору Стојановићу.

Приликом уручења плакете, професор Богдановић одржао је веома инспиративан говор који су присутни поздравили громогласним аплаузом и који можете прочитати у наставку.

Поштоване колеге и драги пријатељи,

Захвалан сам организаторима на прилици да се овако сретнемо, и судбини што сам доживео да вас све поново видим, честитам вам на досадашњим успесима и пожелим срећан рад у будућности. Одатле, међутим, почињу и моје муке. Шта да вам кажем!

Пуна кућа професора: негдашњих, садашњих и будућих!

Бивши професори, већ знају што бих им ја рекао. Данашњи професори знају и оно што им ја не бих рекао. А од будућих професора бојим се да ме је време већ увелико раздвојило.

Уместо било какве пригодне речи, ја ћу вам испричати нешто што личи на причу. На једном светском факултету професор је будућим етнолозима дао задатак да обиђу једну основну школу, да упознају сваког ђака првака, да забележе све релевантне околности, интелигенцију и навике дечице коју још школа није обликовала, и да на крају ставе своју прогнозу: хоће ли дотично дете бити успешно и срећно у животу.

Белешке су биле интересантне, али поразне. Сва деца означена су као неуспешна и за будућност безнадежна.

После двадесет година професор је послао другу групу апсолвената да види шта шта је са оном испитаном, описаном и процењеном генерацијом. Зачудо, сви су се ишколовали и били врло успешни у струци, и срећни у породици, корисни друштву. Испитивачи нису знали томе одговора, па су решили да питају учитељицу која их је учила, и која је, срећом, још била жива. „Шта сте им радили, – питали су – те су овако напредовали и постали срећни и успешни?“

„Ништа“ – одговорила је учитељица. Они су мене слушали, ја сам њих волела.“

То је та прича. Можда ће је неко од вас некад неком поновити.

Шта да кажем о покретању Србистике и развоју студија?

Лепо је сетити се почетака, радовати се успесима, макар и с тугом, јер међу нама нема најзаслужнијег, проф. др Мирољуба Стојановића, а такође ни колеге Радослава Раденковића. Данас у школству источне и југоисточне Србије српски језик и књижевност предају у високом проценту управо свршени студенти нашег факултета. Велики успех је и што је Факултет створио свој кадар, у чему ја видим и личну подршку колега који су могли да томе помогну, највише академика Слободана Реметића, који је умео да се радује туђим успесима. Данас у Нишу има стручњака и за историју језика, и за савремени језик, за неке специфичне дисциплине каква је акцентологија, а тако је и у области књижевних наука; овде настају и приручници и уџбеници, значајно се партиципира у србистици наше земље, као и у књижевном и културном животу наше средине. Али, за даљи просперитет групе, за њен успех и углед, за ону љубав према раду и људима, одавно не пада одговорност на осниваче. То је сада света дужност актуелног наставног кадра и његових наследника.

А шта да кажем најмлађима, и најлепшима.

Учите: на часу, из књига, из разговора са учитељима и обичним људима, на улици, од неба и времена, од биљака и од годишњих доба, подједнако од живога света и од мртве природе, јер то од вас очекују ваши родитељи и траже ваша будућа деца. И знајте, научено је увек на проби, пошто наука не живи од готових сазнања, већ од сталне сумње и преиспитивања.

Ваше духовно биће, међутим, тражиће пун живот. Младом срцу потребна је и борба, непристајање на оно што је већ освојено. Све то лакше ћете подносити ако се сетите оне учитељице, која је своје ђаке учила и волела истовремено.

А наша жеља, моја и колега пензионера, ако их добро тумачим, биће тако мала и тако велика, у исто време: кад се сретнемо, да се препознамо. И да сте насмејани. Тако ћемо знати како вам је, и да ли нас још у вашим сећањима има.

Фото галерија