Саопштење поводом вишеструких убистава која су се догодила у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду и у околини Младеновца

Убиства у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду, као и она која су уследила непуна два дана касније у околини Младеновца, узнемирила су јавност, сваког од нас појединачно, и отворила бројна питања и дилеме о ексалацији насиља међу нашим младима које је у два чина неповратно однело седамнаест живота.

Пре свега, породицама жртава ових напада упућујемо изразе најискренијег саучешћа.

Свима нама који смо сведоци ових догађаја, неки нажалост непосредни, а већина посредни преко вести које стижу до нас, остају бројна питања, дилеме и страхови. “Не, то није могуће”, “Да ли се то заиста десило?“ - можда су била само нека од бројних питања која су се јавила након сазнања о овом стравичном догађају. Негирање, односно порицање уз шок јесу неке од уобичајених првих реакција на сазнање о трауматичном догађају. Убрзо након неверице, а врло често и паралелно са њом могу се јавити помешана осећања као што су туга, очај, бес, љутња, беспомоћност и доживљај губитка контроле. Уз већ споменуто, могу се јавити и узнемиреност, слабија концентрација, збуњеност, плачљивост, узбурканост осећања, нелагода, мучнина, главобоља, лупање срца, болови у грудима. Ови доживљаји могу се јавити одмах након сазнања о догађају или неколико дана након и представљају нормалне и уобичајене реакције које се јављају код великог броја особа на стресне и трауматичне догађаје. Дакле, оне су очекиване и универзалне. Како време одмиче, њихов интезитет се смањује. Међутим, уколико потрају треба размислити о консултацији са неким стручним лицем.

Шта можемо учинити како бисмо помогли себи или својим ближњима у овом тренутку:

• Будите поред неког ко вам је близак или понудите блиској особи да будете са њом.
• Уколико осетите потребу, разговарајте са члановима породице, пријатељима или стручним лицем о својим осећањима и мислима.
• Уколико нисте спремни на разговор, запишите своје доживљаје, своје мисли, осећања. Разговор о својим доживљајима или њихово записивање чине да они постану подношљивији.
• Осетићете потребу да сазнате што више о самом догађају, да прикупите што више информација, што је разумљиво је оне нам помажу да боље разумемо догађај. На тај начин настојимо да пронађемо неку правилност која нам је потребна након почетног губитка контроле, да утврдимо ред у хаосу који је настао. Ипак, превелика количина информација може нас преплавити, стога покушајте да ограничите себи приступ информацијама.

Када као родитељи разговарате са својом децом, узмите у обзир ове савете:

• Пре него што започнете разговор са дететом о ономе што се догодило, покушајте да препознате своја осећања и да порадите на њима. Припремите себе за разговор са дететом, размислите о ономе што ћете му рећи и на који начин.
• Питајте децу колико и шта знају о самом догађају.
• Уколико је потребно објасните им шта се догодило и које су последице догађаја.
• Питајте их како се осећају поводом самог догађаја и поделите са њима своја осећања. Тиме дајете потврду да су осећања која имају нормална и уобичајена. Дозволите им да искажу своја осећања на начин на који им највише одговара.
• Уколико нису спремни на разговор, кажите да ћете бити ту за њих онда када буду спремни.
• Подстакните их и охрабрите да разговарају са неком другом блиском особом или психологом школе уколико за тим осете потребу.
• Пратите њихово, али и своје понашање, апетит, како спавају наредних дана. Уколико приметите одступања од уобичајеног можете се обратите се за помоћ и подршку стручном лицу – психологу, психотерапеуту, школском психологу

Овим путем позивамо све у заједници на солидарност и узајамну подршку, како бисмо помогли једни другима да превазиђемо последице ове трауме. Истовремено исказујемо спремност да се, у складу са нашим могућностима, укључимо у пружање непосредне подршке, како студентима и запосленима на Филозофском факултету, тако и другим појединцима и организацијама у заједници.

За помоћ се можете обратити Тиму за први одговор и превенцију насиља Филозофског факултета у Нишу: , телефон: 018/514-311 (контакт особе: доц. др Ивана Јанковић, ; доц. др Миљана Спасић Шнеле, , доц. др Сања Игњатовић, , 018/514-313, локал 122; Александра Ристић, , 018/514-312, локали 186 и 132).