Саопштење Департмана за психологију Филозофског факултета Универзитета у Нишу

Последњих недеља у медијима и међу стручњацима је поново актуелизована расправа у вези Нацрта Закона о психотерапијској делатности, који је дефинисао Савез друштава психотерапеута Србије (СДПС), и Нацрта Закона о психолошкој делатности, формулисаног од стране Друштва психолога Србије (ДПС), као и у вези њиховог међусобног односа. Департман за психологију Филозофског факултета у Нишу је својевремено изнео своје саопштење у вези предложеног Нацрта Закона о психотерапијској делатности. У том саопштењу се јасно и аргументовано наводе недостаци и проблематична места у поменутом Нацрту, уз наглашавање потребе његовог редефинисања. Овом приликом достављамо на увид јавности поменуто саопштење, које можете наћи као пратећи део овог текста.

Свесни различитих ставова и повремено изнетих радикалних тумачења у вези ове теме, затим препорука ЕАП-а (Европске асоцијације за психотерапију) у вези начина регулисања психотерапијске делатности, али и потребе психолога и других струка да изнесу своја тумачења и осигурају признавање својих професионалних компетенција, наставници и сарадници Департмана за психологију Филозофског факултета у Нишу препознају да је неопходно вођење дискусије уз учешће и узимање у обзир ставова свих заинтересованих институција, удружења и појединаца (ДПС-а; СДПС-а; терапеута, супервизора и психотерапијских школа/удружења, како чланица СДПС-а, тако и оних које то нису; релевантних високошколских установа, одељења и департмана које образују стручњаке из чијих редова већински долазе будући психотерапеути, итд.).

Посебно је важно разговарати о овој теми на демократски начин, негујући отвореност и уважавање аргумената и тумачења изнетих од стране свих укључених институција и школа. Сматрамо да је свима у интересу да се даља дискусија води из егалитарних позиција, без фаворизовања тумачења или улоге било које заинтересоване стране. Као жељени резултат те дискусије видимо постизање договора у вези дефинисања критеријума и начина њиховог испуњавања, како би се стручњацима омогућило бављење психотерапијом.

Уз наведено истичемо да, приликом решавања спорних питања у вези са психотерапијском делатношћу, треба имати на уму да психотерапија није својина ни једне струке, удружења или групе и да у доношењу одлука и формулисању чланова закона треба да се водимо интересима клијената и начинима унапређења саме психотерапије.

Такође, процењујемо да је неопходно да се сви заинтересовани појединци и удружења уздрже од неетичких наступа и изјава у медијима, посебно од оних у којима се износе непрецизне или нетачне интерпретације тренутног стања или се оспоравају неистомишљеници.

Департман за психологију Филозофског факултета у Нишу исказује спремност да се укључи и посредује у дискусији јер сматрамо да је од изузетног значаја законски регулисати област психотерапије, првенствено зарад заштите клијената и осигуравања квалитета добијених услуга.

Раније објављено саопштење Департмана за психологију Филозофског факултета у Нишу

у вези предложеног Нацрта Закона о психотерапијској делатности

Поводом документа објављеног са сајту Савеза друштава психотерапеута Србије (СДПС) https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2021/10/NACRT-ZAKONA-O-PSIHOTERAPIJSKOJ-DELATNOSTI_Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-Srbije-21793-1.pdf, сматрамо својом професионалном и академском обавезом да дамо своје коментаре на текст Нацрта предлога закона о психотерапијској делатности.

Предложени коментари су анализирани и усвојени од стране Департмана за психологију Филозофског факултета Универзитета у Нишу.

Основна примедба односи се на монополизацију регулисања области психотерапије од стране СДПС, како у области признавања одређених психотерапијских модалитета, наметања обавезе обука и супервизија које би организовао и реализовао СДПС, тако и у омогућавању „преквалификације“ не-психолога преко Пропедеутике чији садржај („основна психотерапијска знања“) одређује СДПС. У овом делу Нацрта, не предвиђа се учешће високообразовних институција у оквиру већ постојећих акредитованих програма, као ни програма које би ове институције могле осмислити и акредитовати у будућности, како би се у стручној и већ лиценцираној професионалној структури омогућио што виши квалитет обуке. Само одређивање „основних психотерапијских знања“ (у члану 6. Нацрта) свакако треба озбиљно проблематизовати. Консензус око тога који предмети и који њихов садржај може чинити основна психолошка знања, треба да постигну различити актери: Друштво психолога Србије, високообразовне институције, удружења психотерапеута, школе/центри за психотерапијску едукацију и релевантни појединци. Такође, нејасно је да ли ово значи да ће и психолози који на факултету нису имали неки од предмета који одговара Нацртом предложеним „основним психотерапијским знањима“, морати да полажу те испите, или је ово пропедеутика само за особе са дипломама неких других факултета. Закон би довео до тога да сваки психотерапеут који се годинама бави овом делатношћу мора да полаже бар неки испит у Центру за пропедеутику који је основао и акредитовао СДПС као приватну фирму. СДПС је објавио и то да ће пропедеутике са различитих факултета признавати само још ограничено време, а након тога ће признавати само једну пропедеутику - њихову. Ово води до потпуне монополизације и принуде да сви психотерапеути морају полагати пропедеутику у једном центру, и то приватном. Такође у Нацрту стоји: „Акредитацију специјализованих организација пред којима се могу полагати испити који чине Основна психотерапијска знања, врши Стручна комисија за акредитацију“, што нас опет враћа на монопол СДПС који само себе признаје као једини релевантни репер, чак и за акредитацију.

СДПС такође себи узима искључиво право и компетенцију да одређује које „признате“ психотерапијске школе и удружења психотерапеута могу вршити психотерапијску едикацију, водећи се критеријумима Европске асоцијације психотерапеута (која је једна од више европских асоцијација, али не једина). Такође постоје психотерапијски модалитети које признају друга легитимна и акредитована нацинална удружења (УПСКС, ДПС). Давањем ексклузивног права СДПС да признаје психотерапијске модалитете, озбиљно се угрожавају права и досадашња пракса едукованих психотерапеута и деградира домаћа наука, домаћи правци и школе. Процедура за признавање домаћег правца у СДПС до сада није постојала, а услов за европску акредитацију је да школа буде члан националне асоцијације која делује при ЕАП (што је у овом случају СДПС). Тако је створен зачарани круг којим је СДПС спречавао акредитовање домаћих метода. Оваквим законом би се све те школе и њихови едуканти довели у позицију да признавање траже од СДПС (или будуће Коморе), институције која је својим досадашњим поступањем јасно показивала тенденцију ка монополизацији, непризнавању других меродавних институција и деградирању домаћих психотерапијских праваца, спречавајући и могућност њиховог признања од ЕАП. Овакав закон би умањио број психотерапеута, јер би многима који су већ годинама у пракси онемогућио рад.

Наведени услови и поступак за упис у именик психотерапеута супервизора (члан 18) поред осталог, подразумевају „... да је лице уписано у именик психотерапеута у непрекидном трајању од најмање три године, пре дана подношења захтева; - да је лицу издата потврда о оспособљености за обављање супервизијских дужности од стране признатог психотерапијског модалитета“. Ако би се овај члан уважио, када закон ступи на снагу, три године неће бити акредитованих супервизора! И на овом месту се понавља дилема око „признатог психотерапијског модалитета“.

У члану 24. се, поред осталог, образлаже шта се подразумева под „регистром псиотерапијских модалитета“, позивајући се на то што признаје (будућа) Комора, односно да ће Комора самостално одлучивати о признавању и уписивању психотерапијских модалитета. Нема објашњења на основу којих ће се критеријума то радити, а следи да школе које до тог момента није признала ЕАП (а признате су у националним удружењима), после формирања Коморе, неће моћи да раде све до потенцијалног испуњавања (ненаведених) критеријума, са неизвесним исходом, будући да ће Комора самостално одлучивати о уписивању нових школа.

Генерално питање које се поставља је ко формира Комору, ко су представници и којих разичитих релевантних удружења и организација? Из Нацрта се не види да је о овоме консултовано Друштво психолога Србије, нити иједна друга образовна и стручна групација психолога.

Нацрт предвиђа и да ће сваки члан морати да има „положен психотерапеутски испит пред комисијом Коморе из области познавања овог Закона, Статута Коморе, Кодекса као и Тарифе“, и такође „положену заклетву“(?). Хиљаде психотерапеута, па и они који су деценијама у пракси, треба да положе тај испит? Изјава психотерапеута да је упознат са Законом, Статутом, Кодексом и тарифом и да потписује под пуном одговорношћу, валидан је доказ сагласности, као и прихватања одговорности за поштовање Закона.

Нацрт предвиђа и самосталну и ничим образложену, а свакако недопустиву, процену моралног лика психотерапеута. Наводи се да: „Кандидат из чијег се дотадашњег живота и радног ангажовања може закључити да неће обављати делатност психотерапије у најбољем интересу клијената и у складу са општеприхваћеним моралним нормама и Кодексом, није достојан да се бави делатношћу психотерапије. Оцену достојности кандидата на основу слободног уверења даје Комора.“ Свакако се најпре питамо шта је заправо то „слободно уверење“ које даје СДПС. Кандидата одређене психотерапијске едукације свакако много боље познају у школи коју је похађао, и која му је уверење о стицању одређеног психотерапијског степена и издала, а нејасно је како и колико ће његов морални лик и дело упознати непознати чланови одређене комисије у СДПС. Мора постојати јасан етички кодекс који члан потписује и за његов садржај преузима одговорност, а на основу тога се врши процена да ли га је неко прекршио. Такође, етички кодекс мора бити јавно доступан и чланови га морају потписати. Такође, мора постојати етичка пријава да би нека комисија разматрала то. На основу „досадашњег живота и радног ангажовања…” пружа огромну могућност манипулације, а процена на основу недефинисаних критеријума ставља у руке такве комисије огромну моћ доквалификације кандидата.

Посебно проблематична процена „достојности за обављање психотерапијске делатности“ је такође члан који, на начин како је наведен у Нацрту, даје превелику моћ Комори. Следе чланови који се односе на то да и у случају покренутог дисциплинског поступка, или чак сумње да је неко „недостојан“, а без доказа за то, дају могућност да („уколико оцени да постоји знатна вероватноћа основаности оптужбе која се психотерапеуту ставља на терет“??) му се изрекне (привремена) забрана обављања делатности. Ово је у потпуном нескладу са законима Републике Србије и увелико превазилази мандат струковних удружења.

Комори се такође даје право да супервизира психотерапеуте (члан 17), тачније да врши надзор и обучава психотерапеуте под супервизијом, и то све у оквиру „Општег плана и програма обуке психотерапеута под супервизијом, који доноси Управни одбор Коморе“. Супервизију психотерапеута, заправо, и до сада су, а и надаље треба да одређују психотерапијске школе које едукант за психотерапеута похађа. Чак и за те „уписане у именик психотерапеута“ супервизоре, потребно је најпре три године да би добио од Коморе потврду о обављању супервизијских активности – опет, у прве три године од доношења Закона, вероватно ће читав процес супервизирања морати да се стави на чекање, док први супервизори не буду по Закону спремни да преузму своју супервизијску функцију. У Нацрту се наводи да „Психотерапеут супервизор који буде одређен одлуком Управног одбора Коморе, нема право да одбије супервизију“. На који начин Комора може да обавеже неког ко не жели да буде супервизор (а није запослен у Комори), односно да Комора одреди кога ће супервизирати? Дух монополизације и принуде још једном се незаобилазно намеће и у овом члану.

Самосталност психотерапијских школа се такође потпуно брише. У члану 26. као јавно овлашћење Коморе наводи се „доношење плана и програма за обуку психотерапеута под супервизијом“ (иако је логично да свака школа има своје програме обуке), у члану 27. „спроводи стручни надзор над радом психотерапеута и психотерапеута под супервизијом“ (нејасно како се то замишља и шта конкретно значи и како се обавља, а свакако подразумева да неког ко је лиценцирани психотерапеут, надзире и проверава). Све ово има смисла само ако се ради о случајевима јасно и доказано прекршеног етичког кодекса, али Нацрт то предвиђа као опште место за све психотерапеуте.

Даље, предвиђено је да Комора „организује и спроводи сталну обуку и специјализовано стручно усавршавање психотерапеута и психотерапеута под супервизијом“ и „доноси Општи план и програм обуке психотерапеута под супервизијом“. Комора је уз оваква овлашћења замишљена као контролор врсте и броја едукација, са монополом на профилисање стручног усавршавања психотерапеута. Изузетак од овог случаја су, како у Нацрту стоји, „психолози и психијатри као сродне професије, под условом да своје услуге нуде као „психотерапијско саветовање” а не као „психотерапију”“. Овакав Закон не само да не би штитио струку психотерапеута од злоупотребе, већ би је чак подржавао и стимулисао.

Коначно, према члану 36, „Конститутивну Скупштину Коморе чине сва лица која у тренутку ступања на снагу овог закона имају Сертификат за психотерапију Савеза друштава психотерапеута Србије.“ Дакле, само лица која су чланови једног од могућих релевантних субјеката/удружења која су акредитована да издају сертификате у пољу психотерапије, одређује да су једини који могу бити чланови Коморе и, последично, одлучивати о свим психотерапеутима и њиховој струци и пракси.

Да резимирамо:

- Предлог закона конципиран је монополистички;

- Уместо да олакшава делатност психотерапеута, додатно је компликује;

- Аутоматски прихвата стране правце, док остале дисквалификује;

- Комора би требало да има само три функције: 1)евиденцију, 2)заштиту од кривотворења, и 3)повреду етичког кодекса – овде Комора има разне друге недопустиве моћи;

- У радној групи за предлог закона морају бити и представници факултета, удружења и свих психотерапијских модалитета у Републици Србији.

Овако формулисан Нацрт предлога закона о психотерапији је неприхватљив и предлажемо да се одбаци у целости. Отворени смо за сарадњу са свим факултетима и стручним и едукативним удружењима и школама, како бисмо допринели доношењу добро осмишљеног Закона о психотерапијској делатности.

Департман за психологију

Филозофског факултета Универзитета у Нишу